KRALJEVINA JUGOSLAVIJA U TRAVANJSKOM RATU 1941.

Kraljevina Jugoslavija je još od sredine tridesetih godina 20. veka bila uvučena u složene i zapletene odnose velikih sila, a njen državni vrh nije uspeo da profiliše i nametne jednu samostalnu opciju. Zemlja i narod platili su visoku cenu marta i travnja 1941. Rat i politika bili su čvrsto isprepletani i neodvojivi jedno od drugog da bi, na samom kraju rata, politika odnela prevagu. U Drugom svetskom ratu na ideološkom planu ispoljio se sukob tri ideologije: građanske demokratije, fašizma i komunizma, tako da se taj rat razlikovao od onoga koji je počeo 1914. i bio obeležen nacionalizmom. U tom trouglu menjali su se i frontovi velikih sila: od popuštanja zapadnih zemalja Hitleru i podstrekivanja njegovog sukoba sa Sovjetskim Savezom, do pakta Staljina i Hitlera protiv njih i na kraju - antifašističke koalicije.

Nemački napad na Jugoslaviju imao je svoju dugu, protivurečnu i još uvek ne u potpunosti rasvetljenu predistoriju. Upletena u buru Drugog svetskog rata, Kraljevina je postala objekat zaraćenih strana, odnosno, kao što je to već dosta davno napisao Jakob Hoptner, predstavljala je primer male države koja se neprestano prilagođavala vetrovima svetskih velesila. U trenucima krize, malu državu nagovaraju, prisiljavaju, pomažu; ponekad se čak i posavetuju sa njom, ali joj nikada ne dopuste da ostane po strani. Dinamika rata zahtevala je da se i Saveznici i Osovina posluže Jugoslavijom u svoje svrhe i da je zatim, ako treba, odbace u stranu. Srpski narod je za kratko vreme dva puta promenio „smer istorije“; dominantno uverenje bilo je da je 27. ozujka izabran „pravi“, put, ali je on i narod i državu vrlo brzo odveo u vojnu i političku katastrofu.

Za sve što se zbilo sa Kraljevinom Jugoslavijom, od ozujskih događaja 1941. preko travanjskog rata, ustanka i sve do kraja rata, Velika Britanija nosi ogromnu odgovornost. U ovom dugom vremenu, ona se prema svim događajima i ličnostima odnosila isključivo u skladu sa svojim interesima. Kada je nacistička opasnost postala preteća realnost, Britanija je počela da se priprema za totalni rat, dugu i iscrpljujuću borbu, koja je zahtevala i primenu nekonvencionalnih metoda. Još od sredine 1938. pravljeni su prvi koraci u stvaranju agencija koje će moći da organizuju i izvode subverzije, sabotaže i druge "nedžentlmenske aktivnosti" („ungentlemanly activities“) u očekivanom ratu protiv Nemačke. Do kraja te godine osnovana su tri tela koja će kasnije odigrati veliku ulogu: 1) Tajno odeljenje u Ratnom kabinetu, poznatije po inicijalima GS - od proleća 1939. - MI ; 2) Jedno odeljenje unutar Tajne obaveštajne službe (Secret Intelligence Service - SIS ili MI-6) koje je nazvano Sekcija D (Section Destruction); 3) Telo koga britanski istoričari identifikuju kao Electra House (po sedištu u kući na obali Temze). Odeljenje MI proučavalo je gerilski rat, sekcija D specijalizovala se za sabotaže i druge subverzivne akcije, a odeljenje EH vodilo je tzv. crnu, subverzivnu propagandu.

U junu 1940. Generalštab britanske armije zacrtao je opštu politiku podrške grupama otpora u okupiranoj Evropi. Britansko strateško planiranje nije predviđalo da će doći do brze i široke invazije evropskog kontinenta. Uloga subverzivne delatnosti bila je, po mišljenju vojnih stručnjaka, definisana kao "osnovni kapital" oslobodilačke ofanzive koja će, kako se predviđalo, doći kao vrhunac rata protiv Osovine. Zato je istog meseca premijer Vinston Čerčil osnovao specijalni, četvrti vid oružanih snaga za vođenje tajnog rata, poznatog pod nazivom Uprava za specijalne operacije (The Special Operations Executive - SOE) i stavio je pod direktnu kontrolu Hjua Daltona (Hugh Dalton), ministra za ekonomsko vođenje rata (Ministry of Economic Warfare). Uprava je trebalo da vrši sabotaže protiv Nemaca u okupiranoj Evropi, da podržava i pomaže grupe otpora i prikuplja podatke o neprijateljskim snagama. Nikada ranije nije stvaran takav specijalistički odsek, niti je gerilski rat bio predmet koji je u prošlosti privlačio pažnju britanskih generalštabova. Agenti SOE bili su novinari kojima je profesija omogućavala pokriće za boravak u regionu, kao i inženjeri koji su bili korisni za diverzije. Nedostatak iskustva nadoknađen je, kako ističe V. Dikin, „oduševljenom improvizacijom i optimističkim neshvatanjem teškoća“. Nije postojao sveobuhvatan plan za Evropu i akcija onakva kakva je preduzeta na polju tajnog rata, bila je delo odanih amatera.

Strategija SOE definisana je 19. jula 1940. u jednom memoaru šefova britanskog Glavnog generalštaba, podnesenog premijeru Čerčilu. Kao jedina mogućnost da usamljena Britanija nastavi rat, istaknuta je sledeća opcija: "Jedini način da dođe do sloma Nemačke, bilo bi podsticanje revolta u pobeđenim zemljama. Okupirane teritorije vrlo će se verovatno pokazati kao plodno tlo za ovakve operacije, osobito kad ekonomske prilike počnu slabiti. Stoga mi gledamo na ovaj oblik aktivnosti kao od najveće važnosti". Od leta 1940. Uprava je usredsredila rad na pripremanje sabotaža i pritiske na određene političke krugove u slučaju da se Jugoslavija pridruži Osovini. Zadaci su bili dosta maglovito određeni i pronalazili su se u skladu sa razvojem organizacije. Od ljudi ubačenih na teren, očekivalo se ne samo da obavljaju poslove obaveštajaca, nego i da učestvuju u složenim političkim intrigama i ideološkim razmimoilaženjima koja će pocepati evropske pokrete otpora, u Jugoslaviji najbolnije od svih zemalja.

Do nemačkog napada na Jugoslaviju ništa se nije postiglo u pogledu neke organizacije koja bi ostala u pozadini neprijatelja i nikakve tajne radio veze nisu uspostavljene. Pojedini agenti SOE u Beogradu - Džulijan Emeri (Julian Amery) Aleksander Glen (Alexander Glen) i Džordž Tejlor (George Taylor) - stupili su u vezu sa tadašnjim pukovnikom Dragoljubom Mihailovićem, koji je već bio poznat kao stručnjak za gerilsko ratovanje. Posebno bliske odnose Mihailović je održavao sa pukovnikom Klarkom (C.S. Clarke) britanskim vojnim izaslanikom u Beogradu: "Obično smo se sastajali u stanu kod Klarka i uvek sam odlazio sa Žarkom Popovićem. Predmet diskusije bila je vojna i politička situacija u Evropi i moja je težnja bila da doznam što više o tim stvarima. Moram priznati da smo dosta i doznavali. Klark nam je davao čitave elaborate o nemačkoj vojsci. Među nama je vladao jedan drugarski odnos". I Aleksandar Glen piše o bliskom prijateljstvu sa jugoslovenskim pukovnikom: "Čovek koga mi je bila čast da upoznam. Častan, ozbiljan, dobro obavešten, uz to i pažljiv slušalac. Kada bi govorio, izražavao bi se lepo, a otkrio sam i širinu njegovih pogleda, pri čemu je bio privržen celoj Jugoslaviji a ne samo nekoj uskogrudoj, srpskoj hegemoniji".

Sastanci sa Glenom održavani su "u dve-tri nedelje jedanput". Najviše se razgovaralo o mogućnostima odbrane jugoslovenske vojske od eventualnog nemačkog napada i o gerilskom (četničkom) ratu u slučaju okupacije Kraljevine, ali "sve u načelu". Krajem 1940. Mihailović se sastao i sa Džordžom Tejlorom, najvišim funkcionerom SOE u tom trenutku u Jugoslaviji. Sastanak je održan tajno, negde u Banatu, kada je Mihailović već bio u Mostaru, što ukazuje da je i odatle imao aktivnu vezu sa Britancima koju je, kako zaključuje B. Dimitrijević, održavao po inerciji i na svoj račun, ne informišući o tome pukovnika Kalečaka, novog šefa Obaveštajnog odeljenja Generalštaba jugoslovenske vojske. Ova veza nije bila ni čvrsta niti zasnovana na obostranim obavezama, a ni sam Mihailović nije figurirao kao određena ličnost ni u kakvom britanskom planu za podršku eventualnog pokreta otpora u Jugoslaviji. Takođe, nikakvi zajednički planovi nisu napravljeni. Od srpskih političkih stranaka, SOE je finansijski pomagala Savez zemljoradnika. Milan Gavrilović i njegov zamenik Miloš Tupanjanin imali su redovan kontakt sa engleskim obaveštajcima.

Posle sloma Francuske i ulaska Italije u rat, kada je postojala realna mogućnost nemačkog napada na Britaniju i kada je otvoren front u severnoj Africi, cilj britanske politike bio je da balkanske zemlje uvede u rat protiv Nemačke. Da bi smanjila pritisak u Africi, Britanija je bila spremna da podstakne italijanske teritorijalne pretenzije prema Jugoslaviji, kako bi izazvala italijansko-nemačke suprotnosti i uvukla Jugoslaviju u rat. Poruke najviših britanskih državnika Dragiši Cvetkoviću i knezu Pavlu Karađorđeviću bile su usmerene pre svega na zaštitu imperijalnih interesa u Grčkoj. Jugoslovenski zvaničnici upozoravani su da nikako ne smeju da postanu saučesnici u nemačkoj agresiji na Grčku: "Sve dok Jugoslavija odbacuje nemački zahtev za ma kakvom nagodbom, ona doprinosi zaštiti grčkog boka i svom sopstvenom spasenju".

Tako je Antoni Idn, britanski ministar spoljnih poslova, smatrao da Nemačka želi pakt sa Jugoslavijom kako bi imala slobodan prostor za napad na Grčku i uveravao je Cvetkovića da odbijanje sporazuma ne znači i objavu rata Nemačkoj. Isticao je da je jugoslovenska alternativa u zadržavanju sadašnjeg stava kojim odbija da potpiše bilo kakvu novu obavezu prema Nemačkoj i njoj ostavlja "brigu o preuzimanju agresivne akcije". Ukazivao je i na perspektivu lake pobede nad Italijanima u Albaniji i govorio o „bogatoj žetvi“ ratne opreme i drugog materijala. Utisak je da se Britanija nije protivila potpisivanju pakta sa Rajhom, već je samo težila da Jugoslavija na neki način zaštiti Grčku. Na to ukazuje i telegram Jana Roberta Kembela (I.R. Campbell) britanskog poslanika u Beogradu, Dragiši Cvetkoviću od 20. marta: "Moja vlada stavila mi je u dužnost da zamolim Jugoslovensku vladu da insistira kod Nemačke da u sporazum uđu bar uveravanja od strane Nemačke da ona neće napasti Solun. Takvo uveravanje može lako biti bez vrednosti, ali ako ga Nemačka da i kasnije ugrozi Solun, Jugoslavija će imati puno opravdanje da pređe svoje granice. Ako najzad Nemačka napadne Solun, ona će očigledno biti agresor i na taj način unutrašnja situacija u Jugoslaviji biće ojačana".

Štab SOE je 18. marta promenio svoj cilj – od nastojanja da se utiče na kneza Pavla prešlo se na nastojanje da se on smeni, i to pre nego što Jugoslavija potpiše ugovor sa Nemačkom. To je bio predmet diskusije na sastanku SOE sa predstavnicima obaveštajnih službi i diplomata u britanskom poslanstvu tokom 19. marta. Forin ofis je, međutim, još uvek pokušavao da problem reši političkim sredstvima. Antoni Idn je premijeru Čerčilu 21. marta pisao: "Takođe se slažem da bi trebalo da ciljamo i na tačku B jer čak i ako Jugoslavija potpiše sporazum sa Nemačkom, mi ne bismo trebali da očajavamo, sve dotle dok Jugoslovenska vlada ne primi vojne klauzule, a srpska vojska se ne odupre svakom nemačkom pokušaju da umaršira preko jugoslovenske teritorije. Prihvatam da mi moramo biti pažljivi da ne stavimo sebe u položaj da ne pokažemo naše razočarenje i zlu volju prema Jugoslovenskoj vladi, ako bi ona potpisala sporazum sa Nemačkom".

Čerčil je Idnu 22. ozujka odgovorio sledeće: „To morate da sredite u Kairu. U svakom slučaju, meni izgleda važnije da uvedemo Jugoslaviju u rat, nego da dobijemo par dana na solunskom frontu. Izvedite to kako najbolje znate“. Zatim je Idn 24. marta britanskom poslaniku u Beogradu poslao telegram u kome je, između ostalog, stajalo: "Stav kneza-namesnika pokazuje beznadežni smisao nerealnosti i od njega se više nema šta očekivati. Vi ste ovlašćeni da preduzimate sve mere koje Vam stoje na raspolaganju i po Vašem nahođenju pokrenete jugoslovenske vođe i javno mnjenje da shvate stvarnost, da pređu u akciju i da se suprotstave sadašnjem stanju. Vi imate moje puno ovlašćenje da preduzmete bilo koju meru koja Vam bude izgledala opravdana, da pomognete promenu Jugoslovenske vlade ili režima, čak i državnim udarom. Bilo koja vlada koja bi proizašla kao rezultat ovih mera, a bila bi spremna da se suprotstavi nemačkim zahtevima, imaće našu punu pomoć".

Ipak, štab SOE se i 24. marta dvoumio da li i kako izvesti puč. Čak je postojao i jedan predlog da se digne u vazduh voz kojim su se Dragiša Cvetković i Aleksandar Cincar Marković vraćali iz Beča, ali je Ilija Trifunović Birčanin istoga dana informisao agente SOE u Beogradu da se pripreme za puč dobro odvijaju i da bi izvođenje tako drastične akcije poremetilo planove. Trifunović je bio poznati četnički vojvoda iz Balkanskih ratova i predsednik Srpske narodne odbrane (SNO) u međuratnom periodu. Uoči Drugog svetskog rata bio je jedan od „najbližih prijatelja“ SOE.

Iako je vlada Velike Britanije pomogla izvođenje državnog udara u Jugoslaviji, ona nije bila spremna da pruži vojnu pomoć u slučaju nemačkog napada koji je bio više nego izvestan. To je potvrđeno i na sastanku britanskog vazduhoplovnog atašea u Beogradu sa generalom Simovićem, do koga je došlo 26. marta u večernjim satima. Simović je izjavio da je on na čelu grupe koja želi da odbaci Pakt i sruši Vladu; bio je uveren u uspeh poduhvata i tražio je »poverenje» britanskih servisa. Posebno se interesovao na kakvu pomoć Jugoslavija može da računa u slučaju rata sa Osovinom: "Izgledao je razočaran što mi nismo mogli obećati broj i količinu ratnog materijala, ali se složio da će se Jugoslavija dobro pomoći od italijanskog plena u Albaniji".

Posle potpisanog Protokola u Beču, oficirska grupa, predvođena generalom vazduhoplovstva Borivojem Mirkovićem, izvršila je državni udar u noći između 26. i 27. marta. Vojni puč odvijao se gotovo bez greške. Započeo je posle ponoći 26. marta, kada su prestale da važe posebne mere za održavanje reda i mira povodom povratka predsednika vlade iz Nemačke. Samo je general Petar Kosić, načelnik Generalštaba, pokušao da pruži otpor. U dva sata ujutru počelo je planirano zauzimanje komande vazduhoplovstva u Zemunu, oba mosta preko Save, gradske uprave, policije, glavne pošte, radio-stanice, vojnih komandi, Predsedništva vlade i Ministarstva spoljnih poslova. Dušan Simović, kome je general Mirković predao komandu, prinudio je na ostavku Dragišu Cvetkovića i ubedio kralja Petra da preuzme vlast, njega imenuje za predsednika vlade i narodu uputi patriotski proglas. Umesto Petra, proglas je u 6 sati ujutru, putem radija, pročitao mornarički poručnik Jakov Jovović, koji je za tu ulogu izabran zbog slične boje glasa.

Iako je državni udar bio ohrabrivan i pomagan propagandom i novcem SOE i raznih drugih britanskih službi u Beogradu, on je prevashodno bio unutrašnja jugoslovenska, tačnije srpska akcija. Udar nije bio samo prosta reakcija na Pakt, već i rezultat jakog nezadovoljstva vladavinom kneza Pavla, pre svega zbog stvaranja Banovine Hrvatske. Na to je ukazala i jedna od prvih izjava generala Simovića da se spoljna politika Jugoslavije neće menjati, što je izazvalo «priličnu zbunjenost» u Londonu. Momčilo Ninčić je već 27. marta nemačkom poslaniku Viktoru fon Herenu «lično garantovao» nastavak saradnje sa silama Osovine, posebno sa Nemačkom. Tri dana kasnije (30. marta) Ninčić je Herenu, u ime Vlade, predao sledeću izjavu: «Sadašnja kraljevska jugoslovenska vlada ostaje verna principu poštovanja zaključenih međunarodnih ugovora, među koje pripada Protokol potpisan 25. ovog meseca u Beču. Ona će na najodlučniji način nastojati da ne bude uvučena u sadašnji sukob. Njena glavna pažnja biće posvećena održavanju dobrih i prijateljskih odnosa sa njenim susedima, nemačkim Rajhom i Kraljevinom Italijom».

Prvi zadatak koji je očekivao oficire-pučiste bilo je formiranje vlade nacionalnog jedinstva, što se pokazalo kao veoma složen zadatak. Prvo je trebalo obezbediti Mačekovu podršku; on je i inače na udar gledao kao na čisto srpsku stvar, uperenu ne samo protiv kneza Pavla, već pre svega protiv Banovine Hrvatske. Zbog toga su njegovi uslovi za ulazak u Vladu bili priznavanje Banovine Hrvatske i proširenje njenih kompetencija (kontrola žandarmerije i policije). Nova vlada morala je da prihvati i sve obaveze koje su proisticale iz čina od 25. marta; jedan "vodeći Srbin" i jedan "vodeći Hrvat" trebalo je da privremeno preuzmu ulogu regenta. Prva dva uslova u potpunosti su prihvaćena. Osim toga, na sastanku vođstva HSS-a od 1. aprila, odlučeno je da se u slučaju rata i eventualnog izbeglištva Maček vrati u Zagreb, a njegovo mesto zauzeo bi sekretar stranke dr Juraj Krnjević. Slično je, dva dana ranije, postupila i Slovenska ljudska stranka, koja je odlučila da sa vladom u Beogradu sarađuje preko svojih ministara, a istovremeno i sa Osovinom, preko Marka Natlačena, bana Dravske banovine.

Posle državnog udara u Beograd je 31. marta doputovao general Džon Dil (J. Dill), načelnik britanskog Imperijalnog generalštaba. Do sastanka je došlo na inicijativu britanske strane, a na zahtev jugoslovenske vlade Dil je doputovao u civilu. Sa njim su razgovarali Simović, general Bogoljub Ilić, ministar vojni i Milutin Nikolić, njegov pomoćnik. Simovića je najviše interesovalo da li britanske snage iz Grčke mogu da napreduju preko jugoslovensko-grčke granice do Dojranskog jezera, kako bi se tu formirala jaka grupa za sprečavanje nemačkog prodora ka Solunu. General Dil je samo izjavio da to pitanje mora biti detaljno razmotreno u britanskom štabu, a snabdevanje jugoslovenske vojske iz Soluna bilo je teško izvodljivo. Dil je tražio da Jugoslavija napadne italijanske trupe u Albaniji pre nego što usledi nemački napad, kako bi se došlo do neophodne opreme. Simović je isticao «apsolutnu potrebu“ da Jugoslavija ne preduzima nikakvu akciju koja bi mogla izazvati Nemačku, pa je zato i odbio predlog da Antoni Idn poseti Beograd („to bi Nemci sigurno smatrali provokativnim aktom“) kao i jugoslovensku akciju u Albaniji. Glavne razloge za to Simović je video u sledećem: 1) Jugoslavija nije spremna za rat i mora da dobije u vremenu; 2) u slučaju neke provokativne akcije, došlo bi do odvajanja Hrvata, rascepa u zemlji i unutrašnje krize. Predsednik vlade nije bio siguran u Mačekovu saradnju i naglašavao je da razjedinjena Jugoslavija «nikako ne bi bila od koristi“. Iz Simovićevog izlaganja bilo je jasno i da on nije očekivao skori nemački napad.

Uoči samog nemačkog napada, 5. aprila uveče, Simović je sazvao konferenciju (Momčilo Ninčić, V. Maček, S. Jovanović, Miloš Trifunović, Milan Grol, Bogoljub Jevtić i Fran Kulovec) na kojoj se raspravljalo o aktuelnim događajima. Maček, Kulovec, Ninčić i Grol su zastupali gledište da pošto-poto treba izbeći rat. Ninčić je predložio da otputuje u Berlin kako bi se izbegao nemački napad. Sam Maček je, prema svedočenju Slobodana Jovanovića, smatrao da učešće Jugoslavije u ratu nema nikakvog smisla jer se ne može promeniti njegov ishod, a može se navući velika nesreća. Bio je spreman na sve ustupke Nemcima: samo u slučaju napada trebalo je prihvatiti borbu. Na drugoj strani, Simović je smatrao da se Nemci ne smeju pustiti da uđu u Solun i tako preseku vezu između Jugoslavije i Grčke. Jugoslavija je morala da se odupre dok je još bilo izgleda na bilo kakav uspeh. Razlike između Simovića i Mačeka bile su tako velike da su neki učesnici sastanka predviđali mogućnost raspada Vlade na nastavku sednice, zakazanom za 6. april. Istovremeno su slovenački političari (Kulovec i Miha Krek) predložili Nemačkoj izdvajanje Slovenije iz sastava jugoslovenske države, pod uslovom da toj oblasti bude garantovan integritet.

Sovjetski Savez se držao dosta rezervisano prema događajima u Jugoslaviji. Vlada Dragiše Cvetkovića nije nikada dobila nijednu konkretnu informaciju o ponašanju službene Moskve u slučaju da Jugoslavija pristupi Paktu. Sovjeti su se rezervisano držali i prema puču. Oficijelna Moskva ga nije prokomentarisala nijednom rečju, ali je 6. aprila povukla jedan neobičan potez. Skoro u isto vreme kada je Nemačka napala Jugoslaviju, u Moskvi je potpisan Ugovor o prijateljstvu i nenapadanju između Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. Ugovor je zbog nemačkog napada anti-datiran na 5. april. To je bio dokument sa mnogo lepih reči koje nikoga ni na šta nisu obavezivale, osim da će u slučaju napada «od strane treće države, druga strana ugovornica očuvati prema njoj politiku prijateljskih odnosa».

Hitler je za puč saznao 27. marta ujutru. Berlin je još uvek bio prepun jugoslovenskih zastava istaknutih dva dana ranije, a novine su pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu ocenjivale kao «politički Denkerk“ Velike Britanije. Vrhovna komanda Vermahta informaciju o beogradskom prevratu dobila je u 9,30. Odluka o napadu na Jugoslaviju donesena je odmah, na savetovanju u Berlinu, u prisustvu: Hitlera, Hermana Geringa, Vilhelma fon Kajtela, Alfreda Jodla, Valtera fon Brauhiča, Franca Haldera, Joakima fon Ribentropa i još 12 visokih oficira Vermahta. Vođa Rajha je konstatovao da je Jugoslavija oduvek bila nesiguran faktor; posebno je istakao Srbe i Slovence kao narode koji nikada nisu bili prijatelji Nemaca. Izrazio je rešenost da razbije Jugoslaviju i vojnički i kao državu, ne čekajući moguću izjavu lojalnosti nove Vlade. Naglasio je, takođe, da je od posebnog političkog značaja da se Jugoslavija napadne "nemilosrdnom žestinom" i da se vojni poraz ostvari munjevitom brzinom: "Treba računati s tim da će pri napadu Hrvati stupiti na našu stranu. Odgovarajući politički postupak (docnija autonomija) biće im osiguran. Rat protiv Jugoslavije mogao bi da bude veoma popularan u Italiji, Mađarskoj i Bugarskoj, pošto ovim zemljama treba staviti u izgled dobijanje izvesnih teritorija: Dalmacije, Banata i Makedonije".

Hitler je 27. marta izdao poznatu Direktivu br. 25 koja je predviđala opšti napad na Jugoslaviju iz dva pravca: Rijeka - Grac na jednoj i sa prostora oko Sofije na drugoj strani, kako bi se što pre stiglo do Beograda. Osim toga, trebalo je uspostaviti saobraćaj na Dunavu, zaposesti Borske rudnike, a unutrašnju situaciju zaoštriti političkim obećanjima u korist Hrvata. U narednim danima, Hitler i njegovi saradnici održali su niz sednica posvećenih predstojećem napadu na Jugoslaviju. Osim o vojnim merama, najviše se razgovaralo o nacionalnim odnosima. Isticano je da je nemački neprijatelj isključivo srpska vlada: "Nemačka vojska Hrvatima, muslimanima i Makedoncima ne dolazi kao neprijatelj. Želi ih sačuvati od srpskih šovinista".

Zapovest za napad na Jugoslaviju izdao je 2. aprila feldmaršal Vilhelm List, komandant nemačke XII armije. On je smatrao da će jugoslovenska vojska nastojati da spreči nemački prodor ka italijanskom frontu u Albaniji i da će održavati vezu sa engleskim i grčkim snagama. Odsudna odbrana očekivana je na liniji Vardar-Morava. Zvanična deklaracija Nemačke vlade od 6. aprila bila je puna teških optužbi na račun srpskog naroda: "To su oni isti zaverenici čija dela užasa nisu prestajala da zaražuju Balkan i koji nisu uzmicali ni pred ubistvom kraljeva i koji su 1914. izazvali svetski rat sarajevskim atentatom, izručujući tako na čovečanstvo nečuvene bede".

Napad je otpočeo 6. aprila u 5,20. Pošto Hitler nije želeo da doživi bilo kakvo iznenađenje, na Jugoslaviju je uputio i više vojske nego što je trebalo: 27 divizija, od toga sedam oklopnih. Jugoslovenskih 17 pešadijskih i dve konjičke divizije, podeljenih u pet armija, sa samo dva oklopna bataljona od kojih je tek jedan imao moderne tenkove, nisu mogle da budu ništa osim lakog plena. Već u 8 sati komanda XII armije javila je Vrhovnoj komandi kopnene vojske da je iznenađenje u potpunosti uspelo. Zauzeta je obala Đerdapa, a jugoslovenska vojska na jugu, gde je očekivan najveći otpor, već se povlačila.

Jugoslovenska vojska je i pre rata bila rastrojena i nespremna za borbu. Kao fatalna pokazala se odluka da se brani cela država, jer vojni vrh iz političkih razloga nije hteo da ozvaniči ono što je bilo evidentno: nespremnost Hrvata da učestvuju u odbrani zemlje. Državni udar bio je srpski, Hrvati su ga doživeli kao neprijateljski akt i toga su svi bili svesni. Tako je vojska podelila sudbinu svoje države i nestala je pre nego što je Nemačka uspela da je pobedi. Već prva dva ratna dana, raspale su se ili pale u ropstvo cele divizije. Mnogi oficiri predavali su i sebe i svoje jedinice bez borbe. Rasulo je bilo potpuno.

Bilo je i primera pojedinačnog herojstva i odlučne odbrane. Nemački gubici bili su mali, ali ipak ne ni toliko neznatni. Prema jednom pregledu od 4. maja 1941. nemačke žrtve bile su: 1) Kopnena vojska: poginulih - 57 oficira i 1050 podoficira i vojnika; ranjenih - 181 oficir i 3.571 podoficir i vojnik; nestalih - 13 oficira i 372 vojnika; 2) Vazduhoplovstvo: mrtvih - 15 oficira i 84 podoficira i vojnika; ranjenih - 25 oficira i 124 podoficira i vojnika; nestalih - 40 oficira i 123 podoficira i vojnika. Prema ovim podacima, Jugoslovenska vojska imala je zarobljenih: 6.298 oficira i 337.864 vojnika.

Velika većina pisaca istorije slaže se u mišljenju da Nemačka nije planirala i pripremala napad na Jugoslaviju, ali istovremeno ističe i da bi do tog napada došlo u nekoj kasnijoj fazi rata, možda po slomu Sovjetskog Saveza. Računalo se sa izvesnošću tog sloma, pa je u prvi plan isticana "Hitlerova verolomnost" i izvesnost kršenja ugovora potpisanog 25. marta, čime se branio herojski koncept 27. marta i njegova unutrašnja izvornost. Drugi stereotip glasi da je aprilski rat znatno omeo nemački plan „Barbarosa“ i čak spasao Sovjetski Savez. To tumačenje postalo je dominantno posle 1948. što dovoljno govori o njegovoj prirodi. Od tada se i 27. mart vrednovao kao patriotski čin, što je bilo u službi ideološke konfrontacije dve zemlje. Realnost aprilskih zbivanja sasvim je drugačija. Puč u Beogradu nebitno je uticao na pomeranje termina napada na Sovjetski Savez, jer je svega 15 od svih nemačkih divizija angažovanih u ratu protiv Jugoslavije bilo potrebno za Istočni front (manje od 10% snaga upotrebljenih za napad). Osim toga, neočekivano brz završetak rata protiv Jugoslavije i Grčke, dozvolio bi da se za 10 do 20 dana skrati vreme priprema za napad na SSSR samo da nije bilo teškoća u pogledu obezbeđenja nužnog ratnog materijala. Za 92 nemačke divizije morao je biti potpuno ili delimično obezbeđen ratni materijal iz Francuske. Zbog toga ofanziva na Istoku, i bez među igre na Balkanu, nije mogla da počne pre 22. juna. Zato se može reći da je precenjen značaj 27. marta, da je prevrat bio pogrešan potez i da je, nezavisno od svog moralnog efekta, imao "diletantsko-tragičan karakter".